Kako sam spakovao porodicu i iz Srbije se iselio u Kanadu

Kako sam spakovao porodicu i iz Srbije se iselio u Kanadu

 

Krajem 2011. godine je već postalo izvesno da idemo. Čudno je stanje duha tad. Mesecima se opraštam od Beograda.

 

 

Jun 2012. Svanulo je jutro. Žena i ja se polako pridižemo sa dušeka na naduvavanje, deca se bude i ustaju iz kreveta koji su delili. Prstima razmičemo roletnu i gledamo sunčanu ulicu, ošišanu travu i cveće. Naše prvo jutro u Kanadi.

Odluka da se preselimo u Kanadu u našem slučaju doneta je iz ekonomskih razloga, a duga ekonomska kriza utiče čoveku na sve: 2010. godine, u jeku poslovne i lične krize, sedeo sam u Pefkohoriju na plaži i, prvi put posle dužeg vremena, danima nisam radio ništa. Otišao sam na more sa porodicom već skoro u bankrotu. Svi su se čudili i mislili da sam lud. Jbg, bilo je u fazonu, kad već propadamo, nek’ je bal na vodi.

Samo sam ćutke blejao ispod suncobrana i sumirao dosadašnji život i moguće scenarije za budućnost i porodice i mene. Ovako više ne ide. Koje su mi opcije? Imam 37 godina, oženjen sam i imam dvoje dece. Bio sam vlasnik uspešne firme koja je od 1993. do 2008. godine jako lepo poslovala. Tu sam od 18. godine. Uložio sam mladost u nju, razvijao se poslovno i lično. Nakon smrti oca 2004, nastavljam sam, sa već 10 godina iskustva. Tu su i članovi porodice, tetka sve vreme, od osnivanja.

Sledećih četiri-pet godina dešavale su mi se uglavnom lepe stvari, razvoj firme, ulaganje u opremu, širenje tržišta. Takođe, i privatno sam bio jako zadovoljan. Da ne ispadne da se ložim, ali uglavnom sam bio predmet ljubomore i zavisti (ne računam tu rodbinu i bliske prijatelje). Da mi je neko tada rekao da ću živeti negde preko, odgovorio bih da je lud. Ne mogu reći da sam imao sve, ali stabilan život i lepu perspektivu, svakako. Shvatiću kasnije da je meni ta nada u svetlu budućnost jako važna. Ima smisla boriti se.

I tako, sedeći u hladu na moru, pitam ja jedan dan ženu da li bi htela da idemo u Kanadu. Da pojasnim otkud Kanada. Već sam nevoljno počeo da priznajem samom sebi da sam prs’o. Čačkao sam po netu te 2010. godine kad bih imao vremena kako se živi napolju: Australija, Novi Zeland i druge zemlje, te nabasam na sajt kanadske vlade – emigracija u Kanadu. Jedini oni imaju jasan sajt kako aplicirati.

Setim se i da žena ima tamo rodbinu. Ispunjavam onlajn probni test i dobijam rezultat da kao porodica imamo dovoljno bodova za iseljenje. U tom momentu nisam to ozbiljno doživeo jer je borba za opstanak u jeku, a i svakodnevica me melje. Tek mesecima kasnije u miru ispod suncobrana počinjem da rovarim po mozgu i setim se toga. Žena, već i ona u agoniji zbog mog (našeg ličnog) ekonomskog i duhovnog stanja, a i duže ekonomske krize u Srbiji, gleda dugo kako se borim uzaludno, pažljivo me sluša.

Iznesem moju ideju i kažem da ne bih da idem tamo ispod mosta da živimo, nego da li bi pitala familiju da nas prime na neko vreme dok se ne snađemo. Da sam sam, lako bih se odlučio, ali sa dvoje dece ne bih u veliki rizik. Sa rođacima se ne znamo baš dobro, mene ne znaju skoro uopšte, ne znaju da sam borac i da imam dobre namere. Da li će nas primiti? To je bilo jako važno pitanje u tom momentu, presudno za odluku da apliciramo. Odluka je pala da žena zove da pita tetku, pa ako kažu da nam ne mogu pomoć, i onda da vidimo druge opcije (a šta onda?).

E sad moram malo da pojasnim težinu situacije. U to vreme, iza mene je već pune dve godine teške krize. Doživljavam onu kletvu “dabogda imao pa nemao”. Razlog je jednostavan. U doba recesije niko ne kupuje nameštaj (firma je proizvodila i prodavala nameštaj). Pre krize sam imao u zakupu dva lokala i proizvodni pogon, 17 zaposlenih, mašine na lizing, kredite… Posao ide, sve plaćamo ‘ladno, a i zaradi se solidno. Dolazi decembar 2008. i prvi put za 15 godina nemam para za plate ljudima. Novogodišnja plata! Šta se događa? Uvek je bio i bonus, a sad nema ni za platu. Isplaćujem pola plate tako što ne platim neku robu i ne plaćam kiriju. Pakao počinje.

Inače, naučio sam na svom primeru da trenutak “pucanja” nije trenutak nego dug proces i shvatiš sledeće godine da si prošle pukao, jbg. Ulazim u 2009. godinu. Naravno, mislim da je krizica samo trenutna i kratka. Da skratim priču, u sledeća tri meseca stvara se dug od tri plate, kirije, porezi, doprinosi, dažbine, dugujem za robu koju sam uzeo na dođem ti… Veličina duga – vrtoglava. Posao stoji, niko ne ulazi u radnju. Radnici počinju da me napuštaju, a ja ne znam da li mi je žao ili sam srećan jer nemam da ih platim, bar će se povećavanje duga usporiti. Neki su tu skoro 10 godina. Moja draga tetka je tu skoro 20. Muči se zajedno sa mnom, velika mi je podrška, skoro jedino me ona razume, ne mogu bez nje a dugujem joj plate, nije zaslužila ovu muku. Kako ću joj se odužiti što je ostala sa mnom? I sestra od tetke radi tu. Sreća moja, pa me radnici znaju dobro, znaju da nisam pare odneo kući, pa nije bilo nekih tužbi i cimanja. Gajio sam te međuljudske odnose. Krckam sve sto sam ikad zaradio da bih spasio firmu. Lično doživljavam tešku krizu. Uložio sam mladost…

Teret je preveliki. Osećaj neuspeha, izneverenih očekivanja, sve pada u vodu, uložene godine. Počinjem da se ponašam kao zavisnik. Zajmim pare, lažem ljude, primam avanse za nove poslove, a sve dublje tonem. Trošim te pare da pokrijem neke rupe, pa posle nemam za materijal. Zajmim od keve i sestre! Šou. Žena sve to gleda i ne zna kako da mi pomogne. I ona je radila dugo sa mnom ali kada smo već bili u krizi, dogovaramo se i ona pronalazi posao u drugoj firmi. Tako smo bar imali neki izvor novca sa strane. Svi me ubeđuju da zatvorim firmu. Lako je tuđim kurcem po trnju mlatiti. Svi su pametni za drugoga, a meni je najteže. Treba baciti 15 godina. Takođe nosim na leđima rizik da raskućim i porodičnu imovinu ako propadnem i ako zatvorim firmu pod dugovima.

U sred tog sranja 2010. godine, žena me pita: “Je l mi ni ove godine nećemo na more?” I tako… Stisnem muda i odlazim na more. Ne priznajem krizu. Svi su u šoku. Misle da foliram da sam u krizi, “u dugovima, a ide na more”! To je ispalo sudbonosno jer, na moru se rodila ideja o odlasku. Gledao sam bezbrižne ljude kako se brčkaju po plićaku i razmišljao” mora da postoji izlaz i za mene.”

Kada sam izložio ideju ženi ispod suncobrana i kada me je podržala da pokušamo da odemo u Kanadu, posle dužeg vremena doživljavam napon entuzijazma. Vraćamo se u Beograd i nastavljam borbu. Tada sam već u takvoj krizi da je neizdrživo. Gasim kola na nizbrdo, vozim neregistrovan auto. Keva i sestra kupuju hranu i plaćaju mojoj deci sport, zabavu, oblače ih. Keva nam plaća komunalije, kupuje hranu. Ponižavam se na svakom koraku, u svim sferama života. Srozavanje totalno.

Mršav sam kao logoraš jer ne jedem, štedim. Sestra koja ima svoju mladu porodicu, pomaže mi iz sve snage. Pomoć, ali i teret. Kako i kad se odužiti? Sve u svemu, poniženje bez kraja. Deca sve to gledaju, možda ne kapiraju, ali mene pritiska što nisam primer za njih, klošar sam.

Sećam se tog momenta kada je žena zvala tetku u Kanadi. “Tetka, mi bismo došli”. Tetka kaže dođite, pa makar radili sa mnom u fabrici. Posle pet minuta javlja se i sestra od tetke: “Čujem da bi ste da dođete? Dobrodošli, samo dođite što pre jer svaki mesec koji niste u Kanadi ste na gubitku.” Ne mogu da verujem sta čujem, srećni smo. Od tog momenta iz onog očajnog stanja u meni se rađa Roki Balboa. Onaj fazon kad mu žena izlazi iz kome i šapuce na uvo: WIN. Imam cilj, imam izlaz, nije kraj. Ajmo, ajde, diži se na noge, počinje 12. runda.

Rešili smo da angažujemo neku agenciju preko koje su otišli neki poznanici. Oni ne mogu ništa da” smuvaju”, ali mogu da pomognu oko odabira programa za iseljenje, popunjavanje aplikacije, i slično. Svaka eventualna greška oduzima mesece, a oni to rade rutinski, a i imaš koga da smaraš sa pitanjima. Naravno, keva plaća sve to. Krenuo sam na engleski mada ga dobro znam (sreća). Upoznajem na časovima engleskog jednu profesorku – doktorku anesteziologa koja je u svojih 50 godina rešila da pali, sprijateljujemo se, učimo zajedno. Položio sam engleski sa visokom ocenom, skupili smo sva potrebna dokumenta.

Dok smo skupljali papire i taman da pošaljemo aplikaciju, zove me lik iz agencije sa lošim vestima. Popunjena je kvota za “biznis” aplikante. Hoću da se roknem. On me teši, kao u sledećem cilkusu ćemo opet aplicirati. U onom besu i razočaranju, a već odavno istreniran da nalazim rešenje i gde ih nema, zapada mi za oko da Kanada prima supervizore za stolare. Hm. Kako dokazati da sam to po zanimanju, kad sam po struci ekonomista. Agent mi kaže, pa na osnovu radne knjižice, firma se bavi proizvodnjom nameštaja, a ja radim u njoj već 15 godina. Odlučujemo da probamo tako.

Krajem 2010. godine smo poslali kovertu sa aplikacijom u Kanadu. Počinje agonija iščekivanja. Otvaram Imigracioni sajt 10 puta dnevno, nedeljama i nedeljama. Ništa. Sa ženom stalno kuckam sms-ove kad nisam pored kompa da proveri ima li nešto novo. Čitam stalno o Kanadi, palim se, hrabrim se, idealizujem tu zemlju. U međuvremenu, na poslu sam ostao sa dva čoveka od 17. U blokadi sam već duže vreme, radim preko drugih firmi. Postajem i sam majstor, vozač, momak za isporuke, a radim i ono što sam inače radio, pregovaram ugovaram, nabavljam, finansije, propisi… Roko. Čujem iza leđa šapat, komentare: Prs’o je, na šta je spao, vidi ga, istovara, a bio gazda, ne zna da radi.

Sigurno sam izgledao kao ludak jer niko ne zna da idem. Čude se mojim potezima. Meni u glavi samo Kanada. Samo da mi uspe, mrzeće me jos vise klošari. Radim fizički posao svaki dan, svaku subotu i nedelju, 12 sati dnevno minimum. Selim radionicu par puta u te dve godine, sa 600 kvadrata na 300, pa na 150. I poslednja radionica od 70 kvadrata. Lokal ne mogu da otkazem jer dugujem za kiriju, ne puštaju me.

Mart 2011. Zove me keva na mobilni i kaže, stigla neka koverta iz Kanade. Dotrčavam kući, otvaram pošiljku. Kad se nisam srušio. Vratili nam papire. Čitam neko jebeno objašnjenje 10 puta. Kao, nismo nešto dobro preveli. Knock down ponovo, depresija, očaj. Zovem onu agenciju I jebem im sve po spisku ljubazno: “Pa zašto smo vas angažovali? Da ne bismo mi pogrešili sa aplikacijom!” Kažu, vratiće nam pare. Ma kakve pare, u pitanju je nečiji život, naš život. Odlazimo do njih da pregledaju papire i zajedno uviđamo da nema nikakve greške, da me nisu sjebali, a zamalo da bude sranja. Šaljemo aplikaciju ponovo. Konačno se nešto dešava. Prodajem neke mašine koje nikome nisu potrebne. Ubadam neke velike poslove i odrađujem ih sa dva čoveka. Dugove počinjem da vraćam. Svakog meseca na sajtu Kanade nova informacija. U procesu smo.

Krajem 2011. godine je već izvesno da idemo. Čudno je stanje duha tad. Mesecima se opraštam od Beograda. Odlazim jednog dana u toku radnog vremena u KST. Izlazio sam tu kao klinac. Dan je, studenti piju kaficu u klubu. Stojim na ulazu par minuta i gledam klub. Tu sam upoznao ženu. Vraćaju mi se slike, veče domaćice sredom, alternativa petkom-subotom, šutke, maskenbali, žurke. Počinje da me stiže neka tuga tih dana, ali i neko ushićenje zbog odlaska.

Teško mi je da objasnim. Znam Beograd kao svoj džep. Nema mesta na kom nisam bio, takav mi je bio posao, a i privatno. Muziku slabo slušam tih dana jer mi je knedla u grlu. Shvatam da kada odem, ostavljam za sobom mnogo. Neke ljude sam video možda poslednji put, neke neću sigurno nikad više ni videti, a većinu još samo par puta u životu. Teška je ta spoznaja. Prolaze mi kroz glavu stalno neispunjeni snovi, vrtim film koji se nikad nije odigrao, šta bi bilo kad bi bilo. Paralelno sa mojom dramom, odigravaju se i druge lične drame. Žena ima svoju priču, keva, sestra.

Stiže konačno odgovor da ću morati u Austriju, u ambasadu na intervju i da ponesem vojnu knjižicu. Pripremao sam se danima, trebalo se setiti važnih detalja jer, bio sam u ratu, PVO 1999. Tražio sam po internetu sve o kanadskoj ambasadi, kako izgleda zgrada, koja metro linija ide do tamo, kakve su im kancelarije, kako izgledaju intervjui. Bio sam spreman.

Odlazimo žena i ja. Prozivaju me i u nekoj kancelariji, jedna žena me ljubazno ispituje i traži osnovne informacije. Pred kraj me pita o vojsci i ratu. Gospođi je bilo malo neprijatno što me sve to pita. Na kraju me pita: “Da li ste išli na lekarski jer, dobili ste papire za iseljenje, daćemo vam odmah”. E, to je bio šok! Obično jave posle par nedelja pismeno. Ne verujem šta sam čuo, u sebi vrištim od sreće. Jedva uspevam da sedim na onoj stolici. Žena čeka napolju, ljubimo se, grlimo, uspeli smo.

U celoj toj zbrci nekako nismo računali da ćemo sa decom imati nekih emotivnih epizoda. Ćerka je pred odlazak imala 11, a sin devet godina. Počinju polako da shvataju, ali onako dečije. Počinju pitanja: a zašto se selimo? Sin uživa u igri, gledam ga i mislim se zašto mi matori ne možemo tako. Njegova bezbrižnost me pritiska. Šta ako grešimo? Da li mu oduzimam tu bezbrižnost? A on laganica, ide čovek malo u Kanadu, hehe. Zamišljam detinjstvo koje neće imati. Neće ni znati šta je Beograd. Onaj moj Beograd. Neću ih voditi da ih smaram po Beogradu: “E, ovde su mama i tata izlazili, a ovde sam igrao basket s ortacima, ovuda sam palio iz škole”. Neće se švercovati po GSP-u, prve ljubavi ovde, ekskurzije. Tešim se da će biti građanin sveta i doživeće sve ono što mi nismo i za čime smo maštali 90-ih.

Najveći emotivni kolaps sam imao na školskoj predstavi. U stvari, dve predstave. Ćerka nije rekla drugaricama da se seli, ali im je najavila da ima nesto važno da im kaže posle priredbe. Prva priredba je bila u Domu vojske u mom kraju. Prvi put posle dvadesetak godina, opet sam tu. Tu sam i ja nastupao kao klinac. Žena došla malo ranije i sela već, pusta mi sms da je tu i moja prva učiteljica. Ima preko 80 godina i nisam je video bar 20. I sa njom da se pozdravim. Shvatam to jako simbolično, emotivno.

Prolazi predstava, uznemiren sam jer gledam ćerku kako peva, a tužna je. Konačno dolazi kraj i ona saopštava drugarima da ide. Počinje masovna histerija plakanja. Deca, roditelji. Izlaze iz zgrade i plaču. Ja glumim ludilo, kao nije mi ništa. Jedan mali mi prilazi i pita: “Je l’ istina da idete?” Ja kažem – da.

Sledeća predstava bila je u školi posle par dana. Deca pevuše, recituju i onda, iznenađenje. Jedan klinac sa cvećem u rukama počinje da recituje pesmicu mojoj ćerki – o drugarstvu i ljubavi. Ona stoji onako sa kikicama, doterala se, sluša. Ja snimam, steže mi se grlo. Drugi dečaci se grle onako preko ramena ortački, jedan mali plače neutešno, briše rukom suze. Sve se odigrava u mojoj osnovnoj, u mojoj staroj učionici. Mnogo teže mi je pao taj dečiji momenat, nego moj odlazak.

Dani pred odlazak prolaze u ludilu oko posla, zatvaranje firme, pakovanje. Da ne pišem onu standardnu priču o jednom koferu, kako strpati ceo život u jedan kofer. Skeniram slike iz starih albuma danima, ali shvatam da neću uspeti sve, ostaju nepregledane video kasete, čitam naslove snimaka: krštenje, Nova godina, žurka, ima oko tridesetak kaseta. Od stvari spremamo samo letnje, jer idemo u junu. Keva tiho pati, ali glumi da joj nije ništa, isto kao i ja. Počne nešto da mi priča, pa naglo prekine da ne bi krenula da plače. Bila je čvrsta sve dok joj nisam javio na mobilni da sam kupio karte. Samo je zaćutala. Shvatila je da stvarno idemo.

Došao je i taj dan, dan odlaska. Dogovorili smo se da na aerodrom ne ide niko osim sestre i zeta, da ne napravimo dodatan stres deci. A i nama. Sa kevom se pozdravljamo ispred kuće. Ostaje. Vozimo se ka aerodromu, pokušavam da zapamtim sve detalje usput, ne ide. Sećam se kao kroz maglu, sedimo na aerodromu, pijemo kafu, nas četvoro, sestra i zet.

Igrom sudbine, na aerodromu radi moj najbolji drug iz detinjstva. I on je tu da se pozdravimo. Od svih ljudi na planeti, baš je on radio tu taj dan. Opet onaj osećaj kada se nešto namesti. Obukao sam se kao kreten, sandale na noge, a gore tanka skijaška jakna jer nije stala u kofer. Oko vrata visi torbica sa pasošima i lovom. Pred sam ulazak u carinsku zonu, na naše iznenađenje, dotrčava još jedan naš drug. U histeriji je, kaže: “Mene je sad tek stiglo da odlazite”, hvata se za glavu. I tako, pozdravljamo se bez suza, kao, nije nam ništa. Mašemo i odlazimo. U zadnjoj sekundi se okrećem i krajičkom oka vidim sestru kako plače, muž je teši, grle se. Ne znaju da ih vidim.

Eto, tako je to bilo. Tri godine smo već u Kanadi, jako smo zadovoljni, bili smo ovog leta u Beogradu prvi put kao turisti, ali to je neka druga priča.

 

Preuzeto sa vice.com

prijavi se
Jun 07
Preko 1.000 ljudi pevalo “Tamo daleko”

Obeležno 15 godina rada Akademije srpske narodne igre iz Toronta. Specijalni gost,…

Apr 05
Idete li na Serbian Book Club?

Četvrti po redu Serbian Book Club pod pokroviteljstvom Toronto Public Library, zakazan…

Apr 01
Dobitnici karata za koncert Sergeja Ćetkovića

Svima ostalima, više sreće u sledećoj nagradnoj igri